Zašto imamo različite boje očiju? Zanimljivosti, genetika i evolucija

Boja očiju jedna je od najuočljivijih, ali i najzagonetnijih telesnih osobina. Zašto neki ljudi imaju plave, drugi smeđe ili zelene oči i zašto su te razlike uopšte nastale? Odgovor se krije u genetici, evoluciji i količini pigmenta u dužici oka. U ovom članku donosimo zanimljive činjenice o poreklu boje očiju i objašnjavamo šta ona može otkriti o našem telu i zdravlju.

Građa oka i uloga dužice

Boju očiju određuje dužica (lat. iris), obojeni deo oka koji okružuje zenicu, otvor kroz koji svetlost ulazi u oko. Dužica deluje kao prirodni regulator svetlosti. Pomoću mišića koji se nazivaju sfinkter i dilatator,ona širi ili sužava zenicu i na taj način reguliše količinu svetlosti koja dopire do mrežnjače.

O boji dužice odlučuje pigment melanin, ista supstanca koja određuje i boju kože i kose. Melanin upija svetlost i štiti unutrašnjost oka od štetnog UV zračenja. Što ga je više u dužici, to je boja očiju tamnija i prirodna zaštita od svetlosti bolja. Kada melanina ima manje, oči su svetlijih nijansi, poput plave, sive ili zelene.

Upravo količina melanina ključni je razlog zbog kojeg ljudi imaju različite boje očiju.

Geni koji određuju boju očiju

Boju očiju deteta nije moguće predvideti samo na osnovu izgleda roditelja. Naime, boja očiju ne zavisi od jednog jedinog gena, već od više gena koji zajedno utiču na njen konačni izgled. Među njima posebno važnu ulogu imaju geni HERC2 i OCA2, čije delovanje stvara širok spektar nijansi, od tamnosmeđe i boje lešnika do plave i sive.

Iako su geni povezani sa bojom očiju i dalje predmet intenzivnih istraživanja, poznato je da i male promene u delovanju gena OCA2 mogu smanjiti količinu melanina u dužici. Kao rezultat toga, boja očiju izgleda svetlija.

Upravo zbog toga boja očiju deteta ponekad može biti iznenađenje, čak i kada oba roditelja imaju istu boju očiju.

Kako se boja očiju nasleđuje

Za objašnjenje nasleđivanja boje očiju koristi se pojam alela, koji označava različite varijante istog gena. Neki aleli su dominantni, što znači da se njihov efekat ispoljava već ako je prisutna jedna kopija gena, dok su drugi recesivni i ispoljavaju se samo ako su prisutne obe kopije.

Smeđa boja očiju dominantna je u odnosu na plavu, pa je za smeđe oči dovoljna samo jedna genska varijanta koja podstiče stvaranje tamnog pigmenta. Ipak, iako oba roditelja imaju smeđe oči, mogu nositi recesivni alel za plavu boju. U tom slučaju dete može naslediti oba recesivna alela i imati plave oči.

Boja očiju se nakon rođenja razvija postepeno. Većina beba rađa se sa svetlim očima jer dužica u prvim mesecima života sadrži veoma malo melanina. Kako dete raste, pigment se postepeno nakuplja, pa se boja očiju može menjati sve do otprilike treće godine života.

Poreklo plavih očiju: jedna mutacija, milioni ljudi

Plave oči su relativno mlad „izum“ u ljudskoj istoriji. Istraživanja pokazuju da su se pojavile pre otprilike 6.000 do 10.000 godina na području oko Crnog mora, kao posledica jedne jedine genetske mutacije.

Prvobitne ljudske populacije imale su pretežno smeđe oči, a zatim je mutacija u genu OCA2 stvorila svojevrsni „prekidač“ koji smanjuje količinu melanina u dužici. Taj prekidač nije potpuno isključio gen, već je samo ograničio njegovo delovanje, zbog čega je smeđa boja postala svetlija, odnosno plava.

Najzanimljivije je to da svi današnji ljudi sa plavim očima imaju istog zajedničkog pretka koji je prvi nosio ovu mutaciju, što su potvrdila i genetička istraživanja objavljena 2008. godine (ScienceDaily).

Učestalost boja očiju u svetu

Boja očiju usko je povezana sa geografskim poreklom naših predaka. Različite boje očiju razvijale su se i zadržavale u različitim delovima sveta tokom hiljada godina.

• Smeđe oči su daleko najčešće u svetu. U mnogim azijskim i afričkim populacijama ima ih više od 90 odsto.
• Plave oči preovlađuju u severnoj Evropi, a Island je rekorder, jer ih tamo ih ima oko 74 odsto stanovništva.
• Zelene, boje lešnika i druge srednje nijanse najčešće su u zapadnoj Evropi, na primer u Francuskoj i Nemačkoj.

Ove razlike rezultat su dugotrajnih migracija, prilagođavanja klimatskim uslovima i prirodne selekcije.

Heterohromija: kada oči nisu iste boje

Heterohromija označava stanje u kojem osoba ima oči različitih boja. Najčešće je reč o urođenoj i bezopasnoj osobini koja ne utiče na vid. Postoji nekoliko oblika heterohromije:

• potpuna, kada je svako oko je druge boje,
• centralna, kada seboja menja od zenice ka ivici dužice,
• sektorska, kada se unutar iste dužice vidi deo druge boje.

U retkim slučajevima heterohromija može biti povezana sa određenim genetskim ili sistemskim oboljenjima, poput Hornerovog sindroma, Waardenburgovog sindroma ili Sturge–Weberove bolesti.
Ako se promena boje oka pojavi iznenada ili zahvati samo jedno oko, preporučuje se oftalmološki pregled, jer može biti reč o stečenoj heterohromiji, na primer zbog povrede, upale (uveitisa), glaukoma ili primene određenih lekova.

Anizokorija: kada zenice nisu iste veličine

Anizokorija se često meša sa heterohromijom, iako je reč o potpuno drugačijoj pojavi, odnosno o različitoj veličini zenica. Kada je jedna zenica trajno šira, može se steći utisak da je i boja oka drugačija.

Najpoznatiji primer je David Bowie. Nakon povrede oka, njegova zenica se više nije jednako sužavala, pa je oko izgledalo tamnije nego što zaista jeste, iako je boja dužice ostala ista.

Stručni uvid: boja očiju i osetljivost na svetlost

Istraživanja pokazuju da osobe sa svetlijim očima češće prijavljuju veću osetljivost na svetlost i izraženiji osećaj suvoće oka. Razlog je jednostavan. Manja količina melanina u dužici znači i manju prirodnu zaštitu od UV zračenja.

Zbog toga se osobama sa plavim ili sivim očima preporučuje:

• nošenje sunčanih naočara sa UV zaštitom,
• izbegavanje direktnog sunčevog svetla u podnevnim satima,
• redovno vlaženje očiju kapima za oči u suvom, klimatizovanom ili zagađenom okruženju.

Boja očiju sama po sebi ne utiče na oštrinu vida, ali može uticati na osetljivost dužice i način na koji oko reaguje na svetlosne uslove. Uz odgovarajuću zaštitu i redovnu negu, većinu ovih tegoba moguće je uspešno ublažiti.

Postoji li veza između boje očiju i ličnosti?

Boja očiju oduvek je podsticala maštu. Mnogi veruju da „toplije“ ili „hladnije“ nijanse otkrivaju nešto o našem karakteru. Iako se to često smatra simpatičnim mitom, naučnici su se zapitali postoji li ikakva veza između boje očiju i funkcionisanja mozga.

Studija Univerziteta u Örebru u Švedskoj, koja je obuhvatila više od 400 ispitanika, pokazala je da geni koji utiču na boju dužice mogu biti povezani i sa razvojem određenih delova mozga, naročito frontalnih režnjeva, koji učestvuju u donošenju odluka i regulaciji emocija. To, međutim, ne znači da boja očiju određuje ličnost, već da isti geni mogu istovremeno uticati na više telesnih sistema.

Dr. Anthony Fallone sa Univerziteta u Edinburgu ističe:

„Oko je toliko usko neurološki povezano sa mozgom da bi se moglo reći da je to jedini deo našeg mozga koji se može videti spolja. Čini se da sadrži važne tragove o funkcionisanju našeg mozga.“

Praktični saveti za zdrave oči

• Nosite kvalitetne sunčane naočare sa UV zaštitom tokom cele godine.
• Održavajte uravnoteženu ishranu bogatu antioksidansima kao što su vitamini A, C i E, cink, lutein i zeaksantin.
• Obratite pažnju na eventualne promene boje dužice, pojavu mrlja ili asimetrije.
• Ako primetite razliku u boji očiju, zamućen vid ili bol, obavezno posetite oftalmologa.
• Za osobe sa svetlijim očima zaštita od sunca i adekvatno vlaženje očiju posebno su važni.

Zaključak

Boja očiju oduvek je budila radoznalost, a kada shvatimo koliko se genetike, istorije i evolucije krije u njoj, postaje još fascinantnija. Ona je mnogo više od estetske osobine. Predstavlja mali prozor u našu prošlost, ali i detalj koji se tokom života ponekad može menjati.

Zato vredi obratiti pažnju na nijanse i eventualne promene, baš kao što brinemo o ostatku zdravlja. Bez obzira na to da li su vaše oči plave, smeđe ili zelene, najvažnije je da ostanu zdrave i dobro zaštićene. Ako primetite promenu boje, novu osetljivost ili nešto neuobičajeno, razgovor sa oftalmologom uvek je dobar korak.